“Stevino pravilo” – firma koja ima(će) kvalitetno on-line prisustvo

Na početku da priznam je ovaj post posledica ovog Varaginog članka, i potonjih komentara.

Na E-trgovini 2007. sam imao predavanje o potrebi da firma pre dorade ili izrade on-line prisustva naruči studiju o korporativnom on-line prisustvu. Namerno kažem on-line prisustvo jer je to značajno širi pojam od termina koji lakše razumeju mase – web sajt. Evo prezentacije sa tog predavanja:

Neće svaka firma prepoznati ovu svoju potrebu. Mi koji se bavimo ovim poslom treba da prepoznamo takve firme. Način na koji empirijski mogu prepoznati ovakvu firmu sam sročio u nešto što ću neskromno nazvati “Stevino pravilo” – evo kako ono glasi:

Da bi firma/organizacija imala kvalitetno internet prisustvo mora imati barem dve od ove tri stavke:

  1. Budžet za on-line prisustvo
  2. Bitan uticaj konkurencije u on-line sferi
  3. Barem svest ili viziju o povratku te investicije (ROI)

Ako se vratim na slučaj Medoprodukta koji je naveo Varagić, mislim da se da lako primetiti da nijedna od tri stavke nije ispunjena. Sa druge strane nema dovoljno agresivne domaće firme da Medoproduktu jasno predstavi barem ono pod 3.

Pitanje koje sam imao na kraju tog predavanja je bilo nešto poput: “Kako kad firme ne žele studiju on-line pisustva?”, odogovorio sam da takve firme naprosto nemaju unapred potrebne osobine (iz Stevinog pravila) i da one najverovatnije takve nikad neće imati kvalitetno on-line prisustvo.

Na kraju ohrabrenje je da firmi sa potrebnim osobinama ima prilično i da se ovakve studije itekako rade i kod nas.

This entry was posted on Ponedeljak, januar 14th, 2008 at 19:26:17 and is filed under informaciona arhitektura, povedanje, programiranje. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

4 Responses to ““Stevino pravilo” – firma koja ima(će) kvalitetno on-line prisustvo”

  1. Grba Says:

    Mene sasvim konkretno zanima nešto “što dođe posle”, a koliko se o ovoj temi priča već godinama, trebalo je bar negde već došlo. ..

    Elem: da li postoji neka objavljena studija izvedenog slučaja? Ili makar nekakva javno dostupna analiza ROI(*) koja eksplicitno dokazuje celishodnost prisustva firme na Internetu?

    (*) Da ne bude nesporazuma – ja sam pristalica koncepta ROI, mada naša ekonomija još uvek ne poznaje metodološke obrasce koji utvrđuju tu kategoriju kao izvedeni parametar poslovne odluke. Postojanje takve studije bi pomoglo u dokazivanju potencijalnom klijentu šta može da dobije takvim angažovanjem.

    Ne bi bilo dobro da se neuspešni projekti (kojih će, to svi znamo, uvek biti) tumače onako kao što mi jednom prilikom reče jedan ugledni novosadski preduzimač nakon pohađanja Varaginog kursa o Internet marketngu (citiram): “od Varagićevog kursa korist ima samo Varagić”.

    Naravno, najlakše je neuspeh projektovati na drugog, ali moja poenta nije ni u kakvom etiketiranju, nego u traganju za prostom demonstracijom postupaka koji su doveli do uspeha firme u Srbiji koja je ponudila robu ili usluge na Internetu. Nemoj mi reći da već nema takvih primera!

    Pritom, dabome, ne mislim na specijalizovane firme koje su svoj nastup zasnovale isključivo na resursima na Internetu (prvi koji mi pada na pamet je InfoStud), nego na prostu firmu koja inače posluje u opipljivom svetu, a koja je postigla parcijalne rezultate koji su dokazali da Internet prisustvo nije šarena laža, kao što to misli većina čestitih preduzimača koji su uopšte pokušali da razmišljaju o tome.

  2. admin Says:

    Ne mogu se složiti sa tobom u vezi Varagića, mislim da naprosto nemaš celu sliku.
    Napisao sam “svest ili vizija” o ROI, dakle ništa preterano egzaktno kao minimum. ROI egzaktnije može biti urađen u “pet ćelija Excela”, a može i roman da se napiše. Moje iskustvo govori da taj uslov pod 3. nije čest motiv kod domaće klijentele, nego više ono pod 2 (slažem se dakle o onome što si rekao o domaćoj ekonomiji).
    Ja imam slučaj da klijent ne želi da se objavi studija slučaja jer to smatra poslovnom tajnom.
    Imam recimo slučaj Majlabovog rešenja za Produktnu berzu, gde se pomoću DataMeal (naša desktop aplikacija povezana sa webom) distribuira bilten i berzanski izveštaj članovima berze. Mislim da bi ti lako mogao u “pet ćelija Excela” izračunati ROI, obzirom da je DataMeal instaliran na preko 300 računara članova berze.

  3. Grba Says:

    Nisam ja izrazio mišljenje o Varagiću, nego sam citirao polaznika njegovog kursa. I kao što rekoh (a izgleda moram ponovo), moja poenta nije ni u kakvom etiketiranju. Imam ja i sopstveno mišljenje o Varagićevom radu, ali ga držim za sebe, jer nije relevantno u ovom času.

    Ne znam kako bi se ROI izračunao “u pet ćelija Excela”, ali ovo nije prvi put da čujem tu floskulu. Objašnjenja nema, zar ne? ((:

    I konačno, nešto mi govori da ti nešto baš nije pasirao moj komentar. Izvini, ali znaš me dobro: ja imam sklonost da iskažem svoje mišljenje. U ovom slučaju, pak, moja eksplicitna namera je bila i u tome da se zaštiti esnaf od petparačkih komentara. Govorim o tvom interesu, a u neku ruku i o svom. Studije slučaja tome i služe.

    A što se tiče tih parola o poslovnoj tajni… Sorry, ne pije vodu. Osim ako se klijent trza u snu na svaku škripu kočnica ((:

  4. admin Says:

    Eto sad – nije mi pasirao komentar… da je tako ne bi ništa ni postovao ovde. Da, napravio sam grešku nisi ti to rekao nego si citirao…
    Ovo u vezi ROI je mislim pattern vezan za mnoge skraćenice (CRM, CMS…) Niko ne zna konačne dimenzije termina ali vole da ga koriste! Naprosto nema “pravilne” ili “pa zna se” dimenzije – nego samo “best pactice”. Slično je kada me neko lakonski pita koliko košta jedan web sajt, a ja istom merom kažem: od 5 evra na više… (od 5 ćelija Excela naviše).
    Cenim tvoje mišljenje znaš to… i ježim se od “srednjoškolskih” rasprava po pojedinim forumima i blogovima.
    Poslovna tajna, strah, otkrivanje “know how”… nazovi kako hoćeš ali je *fakat* da je to barem meni navedeno kao razlog.

Leave a Reply