…danas je tačno dve nedelje od predstavljanja DataMeala na TMT.Venture u Zagrebu. Pošto znam da blog čitaju mnogi što imaju ili sanjaju svoje softverske proizvode, evo samo kratkog obećanog nastavka izveštaja.

Saznao sam da je TMT takmičenje više prestižno-promotivnog a ne finansijsko-ugovornog karaktera (ako me razumete – razumete), te sam koncipirao svoje predavanje više kao mentalnu provokaciju.

Think out of the box! Think out of the web browser! Potom, nekoliko upečatljivih fotografija (za koje sam siguran da svi još pamte), brzi intro po grupama slušalaca, odnosno po tome da li su više krajnji korisnici, biznis orijentisani ili im je fokus u tehnologiji… vidi sliku…

Kao posledicu ovog “kompromisa” dobio sam za mene očekivanu reakciju žirija. Jonathan Cooper je predavanje okarakterisao kao elevator speech. Drugi uglavnom “da deluje interesantno, ali da nisu baš sve razumeli”, otprilike baš kako je Nebojša i opisao. Kažem kompromis, jer je sa druge strane od oko 5-6 pitanja (nakon završetka svih prezentacija) iz publike 3-4 bilo o DataMealu. U obrazloženju žirija, pojedini članovi su me “provalili” i rekli da misle da je to verovatno “hook” (baš taj izraz) da se nakon prezentacije nastave razgovori i pozvali me da popričamo uz kafu. U “networkingu” odmah posle predavanja lako sam napravio kontakte sa praktično svim prisutnim VC fondovima.

Po povratku u Novi Sad, presortirao sam sve vizitke i rešio da “procedim” sve kontakte. Na dušu organizatora bilo ih je samo 5 za mene upotrebljivih. Od tih 5 sa 4 sam nastavio komunikaciju, a sa trojicom već prošle nedelje održao prve sastanke uživo.

Od 2003-će sam tri puta bio na sajmu CeBIT u Hanoveru. Svaki put kada sam se vratio, imao sam osećaj da znam gde mi je mesto i u kom smeru da se usmeravam. To se dešava i sada.

Pre nego što sam otišao, rekao sam u postu, da tih “7 minuta” menjaju sve ili ne menjaju mnogo. Ipak menjaju mnogo bez obrzira što ne menjaju sve. Ne samo da znam gde treba da usmerim projekat (tačka B), nego znam i gde sam sa njim (tačka A). Obe tačke su potrebne i nema instantne egzekucije. Dalje, kroz sastanke sam stekao izvesno samopouzdanje i spoznao šta se u oblasti VC već dešava u Srbiji, ali i u regionu. Interesantno je da sam u Zagrebu upoznao strance koje su me usmerili na neke domaće VC agente. Te domaće inače ni ne vidiš odavde, što je sociološko-globalistički apsurd.

Deo stečenih “know how” informacija ipak mora ostati neotkriveno barem dok ne sazri, ali biću u četvrtak na OpenCoffee u Novom Sadu pa se vidimo.