Majstori retoričkog šibicarenja

Milan VlajčićU današnjem Blicu, u kulturnoj rubrici objavljen je tekst – Kultura je i zastava i štit (naslov zvuči epski). Nekoliko poznatih domaćih intelektualaca dalo je viđenje kulture kod nas… Među njima i Milan Vlajčić (poznati novinar, književnik i kritičar) koji je praktično većinu današnje (kulturne) elite opisao tako precizno i efektno sa: majstori retoričkog šibicarenja.

Neko je to mogao opisivati u u nekoliko pasusa, ali eto čoveku stalo u tri reči (andrićevski).

Možda nema veze, ali eto prilike da se ja požalim da mi već godinama bude oči/uši/glavu izraz – nekulturan, je se u njemu krije jedna od doza domaće ksenofobije. Izraz nekulturan, ovde prečesto označava onog koji se postupcima razlikuje od većine. Ako nisi mediokritet – automatski si nekulturan. Možda je Vinčanski čovek čačkao nos (mediokritetski banalizovana slika “nekulture”)… ali nije bio nekulturan. Umetnost se nalazi u “kulturnom” košu, ali daleko od toga da ga potpuno ispunjava. Mediokriteti često tu stavljaju znak jednakosti.

Naš jezik, pored ovog nesretnog “homonima” ima bar nekoliko desetina sličnih devijacija u značenju reči koje nam odmažu u nameri (ako je upšte ima) da živimo lepše.

This entry was posted on Utorak, februar 19th, 2008 at 11:35:29 and is filed under institucionalni mobing, povedanje. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.

One Response to “Majstori retoričkog šibicarenja”

  1. Grba Says:

    Vidiš, kad tako postaviš stvar, izraz “nekulturan” zaista bode sva čula. Međutim, meni se čini da je to jedan od onih pojmova kod kojih smo prebrzi na obaraču, zapravo olako ga shvatamo.

    Retoričko pitanje: šta je prva asocijacija kada za nekoga kažemo da je nekulturan? Da li je to osoba koja ispoljava nedostatak kulture u svom nastupu i ophođenju prema drugima? A da li smo, možda, mislili na to da je ta osoba *nepristojna*? U potonjem slučaju, priznajmo da smo često upotrebili baš reč “nekulturan”.

    I sad ostaje dilema – da li je to greška u izboru reči ili smo baš tako mislili? Dakako da nije isto; ali, kako će biti protumačeno?

    Pomenuo si čačkanje nosa, pa si me naveo na digresiju (koja to možda i nije)… Ne mogu da zaboravim pričicu, mada se sećam samo toliko da sam je čuo kao prepričavanje nekog svetskog putnika u jednoj TV emisiji koju sam gledao veoma davno… Čovek je pomenuo baš kulturološke razlike koje predstavljaju najveću prepreku u kontaktu između raznih sredina. I pomenu čovek kako je doživeo možda najveću blamažu u svom životu – ne znajući za tumačenje jednog trivijalnog gesta. Sedeo je u nekoj kafani u južnoj Italiji i počešao se jednim prstom po nosu. Prosto, zasvrbelo ga ispod cvikera, šta li, i češnuo se trivijalnim pokretom. Neki ljudi to videše, pa skočiše od svog stola i izađoše iz kafane… Pritrči kafedžija i objasni gostu da se taj pokret u tom kraju smatra vrhunskom uvredom, verovatno ravnom psovanju majke u našim krajevima. Kafedžija je zamolio gosta da mu ne pravi proleme u lokalu i zamolio ga da izađe. Šta će čovek, napusti lokal. Ispred lokala zatekne onu grupu ljudi kako nešto tiho razgovaraju. Priđe im i objasni da nije znao za to tumačenje i ponudi im izvinjenje od srca… Dalje mi se priča topi u sećanju, ne sećam se konačnog ishoda. Ali, to sam dobro upamtio kao primer i pouku koju najbolje mogu opisati baš upotrebom dve reči koje pomenuh: ako sam i ispao nekulturan, još mi preostaje da pokažem da je u meni ostao makar tračak pristojnosti.

    I da vidiš: poslužilo je u nekoliko (ne)prilika.

Leave a Reply