Svestan svoje pozicije, malog web preduzetnika iz tamo neke Srbije, namerio sam se ni više ni manje na Erika Šmita (Google CEO). Krajem maja je u Seulu u bogatijoj Koreji održan “Digitalni forum“, gde je Google šef odgovarao na pitanja.

Nakon predavanja postavljeno mu je pitanje o tome šta misli da će Web 3.0 ustvari biti. Ono što sam doživeo kao “faul u nerazumevanju” je da je rekao da je Web 2.0 baziran na AJAX-u. E sad, da je Erik programer… razumeo bih… jer gotovo svaka branša ima svoje viđenje Web 2.0… svoj fetiš. To je ono - zalepiš se za jednu stvar i onda preko nje objašnjavaš nastanak kosmosa. AJAX kao jedna “hak-tehnologija” nikako nije nešto na čemu se Web2.0 zasniva - da je tako ne bi postojali web sajtovi koji su deo Web2.0 trenda, a da pritom ne koriste AJAX. Drugo ono X u AJAX znači XML koji se sve manje koristi u pozadinskim requestima. Web2.0 može biti samo skup trendova, koji su u samo jednom delu tehnološki, a u tom tehnološkom samo u jednom manjem delu AJAX. Pričao sam o tome pomalo na E-trgovini 2006 i baš o tome na IT seminaru u Nišu… pa da se dalje ne ponavljam.

U viđenju Web 3.0 (nešto što bi trebalo doći posle 2.0) Šmit je više intuitivno nego argumentovano izneo svoje viđenje. Evo kako ja vidim budućnost weba (ako o webu razmišljate samo u “web sajtovima”, ovo nije tekst za vas):

Standardni web browseri uskoro neće moći (negde već ne mogu) da performansama iznesu sve hakove da bi se dalje približavali desktop aplikacijama - to naprosto neće više moći “da se budži”. U ime fleksibilnosti, resursi koji su na rasploaganju na klijentu troše se na banalnu interpretaciju.

Na klijentskoj strani web interfejs se interpretira (X)HTML-om, “desktopuje” se interpretiranim JavaScriptom… u Firefox-u je HTML interpretiran kroz XUL/Gecko - (dakle interpretacija interpretiranog), sve je to lepo, fleksibilno, ali to ima svoje granice u performantnosti… instalirajte nekoliko desetina FireFox ekstenzija i biće vam jasno o čemu pričam. Pritom browseri imaju problem da bezbedno priđu resursima sistema datoteke, printanje, lokalni izvršni programi, integracija sa postojećim softwareom, očitavanje hardvera i slično.

Zbog svega navedenog desiće se nekoliko trendova (već se stidljivo i dešavaju):

Prvi pravac: banalizovanje i komponentizacija postojećih servisa koji se dalje ne mogu gurati kroz browser (dalje uprošćavanje)… Negde ovo zovu widgetizacija. Doduše mnogi ni ne znaju ni šta je widget.

Drugi pravac: pojava većeg broja desktop klijenata koji će ustvari zameniti neke web aplikacije iz web browsera, ali sada sa bržim, stabilnijim i bogatijim interfejsom ali i sa boljim korišćenjem resursa na klijentskoj strani (datoteke, lokalne baze…). Ovo je dobar članak o tome. Obratite pažnju na sledeće tehnološke trendove: Microsoft Silverlight, Adobe AIR, Google Gears, biću neskroman da ovome dodam i “čedo” moje firme DataMeal.

Treći pravac (najsporiji proces): ojačavanje browsera tako da budu im bliže budu resursi sistema (na primer, novi FireFox će imati lokalnu bazu podataka)… ovo nosi security probleme, da nije tako ActiveX bi već bio rešenje. Pogledajte i planove za famozni JavaScript, a u ovaj pravac odavno se uključio i W3C sa svojim idejama.
Četvrti pravac: U prenosu podataka putem weba (http protokol) sve više će se prenositi samo potrebni podaci, sve na uštrb prenosa opisa interfejsa. (X)HTML će, na primer, gubiti svoje učešće u saobraćaju. Ovo je ustvari nešto što se dešava u sva tri prethodna pravca, samo ga ovde dodatno naglašavam.