Otkako su natkrili Limansku pijacu u Novom Sadu, ona deluje živopisno jer plodovi nisu zaklonjeni gornjim delovima tezgi kao na Ribljoj, Futoškoj ili Satelitskoj. Moja desetomesečna ćerkica biva opčinjena ovim vegetarijanskim bojama dok je tuda vozam. Otkako sam nedavno počeo da guram dečija kolica, pojam usability (koristivost - kako ja to prevodim u nedostatku agilnog lingvističkog autoriteta) ima potpuno novu dimenziju. Danas sam u blizini pomenute pijace spazio interesantne atribute ovih stepenica:

Ako se nekada budete mučili da objasnite usability kao pojam, ova slika će vam pomoći. Tuda sam danas provozao kolica. Preko stepenica u najmanju ruku nije udobno, pa su tu dodali betoniranu “strmu ravan”. Ni to nije bilo dovoljno udobno, jer ravan jeste ravna, ali je i strma. Zbog toga sam sve to zaobišao i krenuo blažim nagibom preko već utabane staze. Očito nisam ni prvi ni poslednji (sa točkićima ispred sebe) izabrao ovu putanju.

Slika puno toga priča. O potrebama i rešenjima. O tome da čak i ako primenite neka usability rešenja (kao ova betonska strma ravan) ona neće biti prihvaćena od strane korisnika, ako nisu u dovoljnoj meri udobna.

Ako ste u prilici da projektujete nešto što će drugi koristiti, mislite o tome. Iz primera se vidi da to čak i ne mora biti (puno) skuplje.

Nedavno sam na svojoj Nokiji 6600 instalirao ZX Spectrum emulator… E sad, ko se seća šta je ZX - seća se.

Pre nekih dvadesetak godina, sam kao tinejdžer napravio dve “prave” igrice. Trebalo je da ih objavi zagrebački “Suzy”, na audio kasetama naravno. Imam i potpisane ugovore sa njima, nešto se odugovlačilo, pa onda moja vojska i onda… nebitno…

Postoji i jedan entuzijastički web sajt koji je izlistao sve poznate EX YU autore i programe za onaj “čuveni talas” kućnih računara: Commodore 64, Amstrad, Amiga… pa čak i za domaću Galaksiju i ex domaći Orao… (Lola 8 i Tim 011… nema :). Na tom sajtu izlistane su i te dve moje igrice. Jedna se zove Vuk (lepa arkadica), a druga Television (platformska, liči na lošijeg Manic Minera). Pisano u assembleru… da se zna.

Ja te igrice imam na nekim dvadesetak godina starim audio kasetama. Možete pretpostaviti moju želju da ih ponovo vidim ili čak “poteram” na mobilnom telefonu. Ovaj post i nastaje iz želje da mi se neko sa sličnim iskustvom iz “digitalne arheologije” javi i da neki savet kako da ovo odradim. Ili još lepše da te igrice već negde ima digitalno…

Ovo je fotografija koju sam “škljocn’o” sa mobilnog, čekajući na jednom od novosadskih semafora:

Obratite pažnju na državne oznake YU, SCG, SRB… sve je tu za svaki slučaj.

Svestan svoje pozicije, malog web preduzetnika iz tamo neke Srbije, namerio sam se ni više ni manje na Erika Šmita (Google CEO). Krajem maja je u Seulu u bogatijoj Koreji održan “Digitalni forum“, gde je Google šef odgovarao na pitanja.

Nakon predavanja postavljeno mu je pitanje o tome šta misli da će Web 3.0 ustvari biti. Ono što sam doživeo kao “faul u nerazumevanju” je da je rekao da je Web 2.0 baziran na AJAX-u. E sad, da je Erik programer… razumeo bih… jer gotovo svaka branša ima svoje viđenje Web 2.0… svoj fetiš. To je ono - zalepiš se za jednu stvar i onda preko nje objašnjavaš nastanak kosmosa. AJAX kao jedna “hak-tehnologija” nikako nije nešto na čemu se Web2.0 zasniva - da je tako ne bi postojali web sajtovi koji su deo Web2.0 trenda, a da pritom ne koriste AJAX. Drugo ono X u AJAX znači XML koji se sve manje koristi u pozadinskim requestima. Web2.0 može biti samo skup trendova, koji su u samo jednom delu tehnološki, a u tom tehnološkom samo u jednom manjem delu AJAX. Pričao sam o tome pomalo na E-trgovini 2006 i baš o tome na IT seminaru u Nišu… pa da se dalje ne ponavljam.

U viđenju Web 3.0 (nešto što bi trebalo doći posle 2.0) Šmit je više intuitivno nego argumentovano izneo svoje viđenje. Evo kako ja vidim budućnost weba (ako o webu razmišljate samo u “web sajtovima”, ovo nije tekst za vas):

Standardni web browseri uskoro neće moći (negde već ne mogu) da performansama iznesu sve hakove da bi se dalje približavali desktop aplikacijama - to naprosto neće više moći “da se budži”. U ime fleksibilnosti, resursi koji su na rasploaganju na klijentu troše se na banalnu interpretaciju.

Na klijentskoj strani web interfejs se interpretira (X)HTML-om, “desktopuje” se interpretiranim JavaScriptom… u Firefox-u je HTML interpretiran kroz XUL/Gecko - (dakle interpretacija interpretiranog), sve je to lepo, fleksibilno, ali to ima svoje granice u performantnosti… instalirajte nekoliko desetina FireFox ekstenzija i biće vam jasno o čemu pričam. Pritom browseri imaju problem da bezbedno priđu resursima sistema datoteke, printanje, lokalni izvršni programi, integracija sa postojećim softwareom, očitavanje hardvera i slično.

Zbog svega navedenog desiće se nekoliko trendova (već se stidljivo i dešavaju):

Prvi pravac: banalizovanje i komponentizacija postojećih servisa koji se dalje ne mogu gurati kroz browser (dalje uprošćavanje)… Negde ovo zovu widgetizacija. Doduše mnogi ni ne znaju ni šta je widget.

Drugi pravac: pojava većeg broja desktop klijenata koji će ustvari zameniti neke web aplikacije iz web browsera, ali sada sa bržim, stabilnijim i bogatijim interfejsom ali i sa boljim korišćenjem resursa na klijentskoj strani (datoteke, lokalne baze…). Ovo je dobar članak o tome. Obratite pažnju na sledeće tehnološke trendove: Microsoft Silverlight, Adobe AIR, Google Gears, biću neskroman da ovome dodam i “čedo” moje firme DataMeal.

Treći pravac (najsporiji proces): ojačavanje browsera tako da budu im bliže budu resursi sistema (na primer, novi FireFox će imati lokalnu bazu podataka)… ovo nosi security probleme, da nije tako ActiveX bi već bio rešenje. Pogledajte i planove za famozni JavaScript, a u ovaj pravac odavno se uključio i W3C sa svojim idejama.
Četvrti pravac: U prenosu podataka putem weba (http protokol) sve više će se prenositi samo potrebni podaci, sve na uštrb prenosa opisa interfejsa. (X)HTML će, na primer, gubiti svoje učešće u saobraćaju. Ovo je ustvari nešto što se dešava u sva tri prethodna pravca, samo ga ovde dodatno naglašavam.

U petak 6. jula, u Poslovnom centru “Petrol” na Novom Beogradu održan je jednodnevni seminar u organizaciji Adižes instituta. Od četiri bloka predavanja (po oko 75 minuta), poslednja dva održao je lično dr Isak Adižes, osnivač Instituta. Slušaoce nisam brojao… otprilike oko 200-300 - možda čak i više.

Od ljudi koji me u poslovnom smislu okružuju čuo sam i ranije za ove seminare, a Adižesove knjige (sa pomalo pompeznim naslovima) sigurno ste videli u svakoj boljoj knjižari. Evo nekoliko utisaka iz ugla jednog web preduzetnika (web entrepreneur).

Najpre dobio sam ono što sam i očekivao - čist “know how” (proceduralno znanje). Kao što sam u nekim svojim člancima i ranije pisao, “know how” nikada nije neko visoko znanje - nego “samo” nekakvo sistematizovano iskustvo. Evo nekakvih sistematskih celina koje su pojašnjavane na seminaru:

1. faze razvoja organizacije
2. određivanje misije ogranizacije
3. postizanje ravnoteže između kontrole i fleksibilnosti organizacije - top forma

Ono što je meni lično bilo najupotrebljivije je analiza faze razvoja (moje) firme, a usput sam analizirao meni poznate firme koje su istoj ili sličnoj delatnosti:

Lako mi je bilo prepoznati da se većina domaćih web preduzentnika vrti u takozvanom “bermudskom trouglu” između “go-go” faze, faze zrelosti i takozvane “zamke osnivača” (plava boja na grafikonu). Sa druge strane došla je i neka vrsta olakšanja da neko napokon na jedan analitički način razume probleme u kojima se nalaziš, i da je to naprosto faza kroz koju svaka firma treba (što pre) da prođe.

Nema smisla u jednom ovakvom postu prepričavati šta je neko sažeto pričao nekoliko sati, zbog toga umesto nekog nadahnutog zaključka, za kraj samo preporuka da ukoliko ste web preduzetnik i imate priliku (pošto vremena nemate) pohodite ovakve seminare - vredi.

Ćaskajući (uz posao naravno) sa Markom preko Skype dotakli smo se teme/ideje koja “vraća se, uvek, k’o bumerang“. Možete li da zamislite bilo koje dnevne novine koje će recimo da naprave analizu u kojoj se banci recimo najviše čeka u redu, i da onda sa punim integritetom te podatke i objave i to onakvi kakvi jesu.

Ima li koja petlju (petlja, koji je to deo tela)? Pa da ostanu bez glavnih oglašivača… Ali zar vam ta informacija ne bi bila korisna kada birate banku?

Ono što me zaista nervira je ta PR demagogija kojom smo na sličan način bombardovani. Čeznem za novinama (mediju) koje bi bile advokat korisnika, “moja lična obaveštajna služba” - kako je svojevremeno bio slogan novosadskog Radija021. Zašto da plaćam da bi čitao tuđu reklamu? Kažem čitao, zato što se uglavnom čitanje plaća, gledanje i slušanje je za džabe.

Posebna priča su domaći IT časopisi. Ali nakon kritikovanja njihovog PI-AR-izma osćao bih se kao da kritikujem onih možda 5 ljudi koji se u Srbiji bave skijaškim skokovima i koji ne postižu međunarodne rezultate, ali su ipak prvi kod nas - jer nema drugih.

E sad… šta se to babi (dedi) snilo…

Zamišljam domaći IT časopis, koji košta 1000-2000-3000 dinara. Nema reklama, samo članci koje su novinari-saradnici pisali intenzivno barem dve-tri nedelje i za to bili nagrađeni cifrom koja je značajno veća od one koje zarađuju ako za to vreme rade svoj regularan posao. Ako u tom časopisu ima 10-20 takvih članaka iza kojih postoji takav rad i integritet te odsustvo PI-AR-izma… I da me barem jedan od njih “pogodi” u svakodnevnu poslovnu potrebu… meni se tih 1000-2000-3000 isplatilo.

Slažete li se? Je li ovo izvodljivo?

Negde sam čitao (platio sam)… kakva je struktura prihoda stranih fudbalskih timova (karikiraću):

• 50% ulaznice
• 20% trgovina (dresovi, džidža bidže…)
• 20% transferi
• 10% TV prava

A u našem regionu:

• 60% transferi
• 20% država
• 15% najam okolnih gradskih lokala
• 5% ulaznice

Slično je i sa časopisima… njima je prihod od oglašivača (karikiram) 90%, a od prodaje 10%…

Šta bi sa “poštovani čitaoče”?

Nakon sažetka moje najbolje prakse po novosadskim restoranima obajvljene u jednom od prethodnih postova, nisam ni mogao da pretpostavim da ću dobiti tako dobar feedback, kako u on-line tako i off-line komunikaciji. Sasvim logičan nastavak je moja najbolja praksa sa novosadskim kafićima.

Krenuću od bliskog komšiluka - kafe Hemingvej na Novom Naselju. Tu mi skoro svakodnevno kreće radni dan uz čitanje novina (evo priznajem: Blic i Novosti) uz obavezan kapućino. Kažu da će Italijani lako prepoznati turiste po tome što kapućino piju i popodne - jer to je prepodnevna kafa. Moj hedonizam često krši to pravilo. Kafe Hemingvej je u tom delu Novog Naselja svakako najbolji kafić, uređen je tematski, ne baš intenzivno tematski, ali tu su slike, “stolnjaci” sa Ernestovim citatima, kormila, zvono… Postoji, naravno neformalno pravilo, da ko pozvoni na to zvono, plaća turu celoj kafani. Hemingvej volim i zbog toga što mi je bio uvek taličan prilikom sklapanja poslova.

U “novom Bazaru”, nakon velikog zapadnjačkog renoviranja otvoren je kafe Grinet (koliko shvatam to je nekakva franšiza, jer u Beogradu postoji nekoliko istoimenih). Tu će te dobiti verovatno najbolju kafu u gradu, i to je ubedljivo najjači razlog zašto me i tu ima često. Preporučujem “moku”. U istoj zgradi, na krovu je i novi kafe Giardino. Iako je za moj ukus to još uvek previše “fensersko” mesto, odatle je verovatno najbolji pogled na centar grada. Ima zavodljive travnjake, tek na “drugu loptu” shvatićete da su veštački. Kako mu i ime kaže, cela atmosfera podseća na garden-party.
Slede kafići koji su svoju kulminaciju imaji krajem osamdesetih - Panter i Flying Duchman. Ovaj prvi ima jednu od najboljih ‘ladovina u gradu, mada je parking koji ga okružuje haotičan. Drugi pored toga što ima hot-spot, često mi je usput jer je na glavnom bulevaru (Oslobođenja). Pored toga jedan je od retkih gde u slučaju praznih baterija na laptopu mogu i u bašti da se “utaknem u struju”. “Dušman” (Duchman) kako smo ga iz zezanja zvali kao klinci… Takođe na glavnom bulevaru često je usput i Vremeplov. Kada sam vodio strance tamo pitali su šta znači ime - Vremeplov, shvatio sam da engleski prevod - “time mashine” nije ni izbliza tako romantičan. Osamdesetih godina novosađani su, pomalo narcisoidno, svojim gostima pokazivali egzotiku iz tih dana - butik mesa od divljači. Umesto tog “butika”, negde 2001. pojavio se Vremeplov, tematski kafe-slas’čarna koji nas ambijentom vodi u doba kulminacije građanskog društva manje-više oko jednog veka unazad. Ima odlične kolače i kafu i nešto je skuplji (ali i bolji). Ima dve herbarijum-bašte zimsku i letnju, u letnjoj je malena fontana-akvarijum sa zlatnim ribicama i tablom (nešto poput) “Ne hranite zlatne ribice, inače vam neće ispuniti želju”.

Nastavlja se…

Drugog dana konferencije E-trgovina, u četvrtak 19. aprila u 10:35 predajem sa temom:

Metodološki modeli podizanja kvaliteta korporativnog Internet prisustva

U nekih 15ak minuta ću predstaviti neke čisto “know how” ideje, koje sam detaljnije opisao u radu (dobijaju ga učesnici u okviru Zbornika radova na CD-u). Kao i svaki “know how” to nije nekakvo visoko znanje, nego više kompilirana i donekle sistematizovana najbolja praksa.

Neposredan povod je što je moja firma u proteklih nepunih 6 meseci, uspela da na domaćem tržištu realizuje jednu novu uslugu: Studija web sajta. Takve studije su ustvari analize koje dalje formulišu zahtev za izradu ili preradu web sajta. Ono što je rad arhitekte znači građevincima, to ovakve studije znače izvođačima izrade web sajta. Namerno ne kažem programerima, jer su ti izvođači multidisciplinarni.

Studija za jednu banku, jedan sportski događaj i jedan poslovni portal sa servisima koje smo nedavno isporučili nagoveštavaju jednu novu fazu sazrevanja domaćeg tržišta.

Otkako koristim Subversion na Windowsima, vraća mi se kao bumerang potreba da neki folder očistim od .svn direktorijuma/foldera/fascikli.

Subversion u izvornoj ideji umesto neke “prave baze” koristi foldere koje jedinstveno naziva imenom - “.svn” i tu smešta informacije o datotekama u tom folderu. Da stvar bude lepša, ove foldere označi kao “hidden” te se oni ne moraju videti.

U mom slučaju Subverision najčešće vodi računa o datotekama neke web aplikacije. Ako moja aplikacija ima recimo 1000 foldera, na .svn varijanti imaće ih duplo više. Ovo značajno može odužiti pojedine operacije kao što je zipovanje ili upload na server.
Naravno SVN ima to predviđeno u vidu export komande… ali je i to sporo…

Evo kako se brzo, u sistemskom kontekstnom meniju (svakog) foldera dodaje komanda za brisanje svih .svn foldera koji se nalaze ispod tog selektovanog (rekurzivno).

Windows Registry Editor Version 5.00

[HKEY_LOCAL_MACHINE\SOFTWARE\Classes\Folder\shell\RemoveSVN]
@=”Remove SVN folders”

[HKEY_LOCAL_MACHINE\SOFTWARE\Classes\Folder\shell\RemoveSVN\command]
@=”cmd.exe /C \”COLOR CF && TITLE Removing SVN Folders in %1 && FOR /r \”%1\” %%f IN (.svn) DO RD /S /Q \”%%f\” \”"

Dakle ovo treba dodati u Windows registry. Taj REG file možete preuzeti i ovde. Dovoljno je da ga pokrenete (dvoklik)…

Ovo već neko vreme koristim na svoju odgovornost i bez problema. Želim to i vama.

Potreban web developer za stalni radni odnos u Novom Sadu.

Potrebna su sledeće znanja (i što duže iskustvo):

• PHP (objektni nivo, rad sa XML-om)
• (X)HTML & CSS (napredni, tableless, kreiranje layouta na osnovu Photoshop datoteke)
• JavaScript (poznavanje DOM koncepta, event modela, poznavanje unobtrusive koncepta, asinhroni JavaScript)
• MySQL (osnovno znanje)
• engleski jezik (čitanje i pisanje)
• ostalo … poželjno

Plata je po principu start + bonus (bez gornjeg limita). Ukoliko imate već vaše započete projekte, spremni smo da prihvatimo prelazni period.

Nudimo dobru atmosferu za rad, izazovne projekte i nesebično prenošenje znanja.

Prvi kontakt preko formulara…