Nakon sažetka moje najbolje prakse po novosadskim restoranima obajvljene u jednom od prethodnih postova, nisam ni mogao da pretpostavim da ću dobiti tako dobar feedback, kako u on-line tako i off-line komunikaciji. Sasvim logičan nastavak je moja najbolja praksa sa novosadskim kafićima.

Krenuću od bliskog komšiluka - kafe Hemingvej na Novom Naselju. Tu mi skoro svakodnevno kreće radni dan uz čitanje novina (evo priznajem: Blic i Novosti) uz obavezan kapućino. Kažu da će Italijani lako prepoznati turiste po tome što kapućino piju i popodne - jer to je prepodnevna kafa. Moj hedonizam često krši to pravilo. Kafe Hemingvej je u tom delu Novog Naselja svakako najbolji kafić, uređen je tematski, ne baš intenzivno tematski, ali tu su slike, “stolnjaci” sa Ernestovim citatima, kormila, zvono… Postoji, naravno neformalno pravilo, da ko pozvoni na to zvono, plaća turu celoj kafani. Hemingvej volim i zbog toga što mi je bio uvek taličan prilikom sklapanja poslova.

U “novom Bazaru”, nakon velikog zapadnjačkog renoviranja otvoren je kafe Grinet (koliko shvatam to je nekakva franšiza, jer u Beogradu postoji nekoliko istoimenih). Tu će te dobiti verovatno najbolju kafu u gradu, i to je ubedljivo najjači razlog zašto me i tu ima često. Preporučujem “moku”. U istoj zgradi, na krovu je i novi kafe Giardino. Iako je za moj ukus to još uvek previše “fensersko” mesto, odatle je verovatno najbolji pogled na centar grada. Ima zavodljive travnjake, tek na “drugu loptu” shvatićete da su veštački. Kako mu i ime kaže, cela atmosfera podseća na garden-party.
Slede kafići koji su svoju kulminaciju imaji krajem osamdesetih - Panter i Flying Duchman. Ovaj prvi ima jednu od najboljih ‘ladovina u gradu, mada je parking koji ga okružuje haotičan. Drugi pored toga što ima hot-spot, često mi je usput jer je na glavnom bulevaru (Oslobođenja). Pored toga jedan je od retkih gde u slučaju praznih baterija na laptopu mogu i u bašti da se “utaknem u struju”. “Dušman” (Duchman) kako smo ga iz zezanja zvali kao klinci… Takođe na glavnom bulevaru često je usput i Vremeplov. Kada sam vodio strance tamo pitali su šta znači ime - Vremeplov, shvatio sam da engleski prevod - “time mashine” nije ni izbliza tako romantičan. Osamdesetih godina novosađani su, pomalo narcisoidno, svojim gostima pokazivali egzotiku iz tih dana - butik mesa od divljači. Umesto tog “butika”, negde 2001. pojavio se Vremeplov, tematski kafe-slas’čarna koji nas ambijentom vodi u doba kulminacije građanskog društva manje-više oko jednog veka unazad. Ima odlične kolače i kafu i nešto je skuplji (ali i bolji). Ima dve herbarijum-bašte zimsku i letnju, u letnjoj je malena fontana-akvarijum sa zlatnim ribicama i tablom (nešto poput) “Ne hranite zlatne ribice, inače vam neće ispuniti želju”.

Nastavlja se…