Za početak nekoliko fakata:

1. jedini ulaz za virus su nos, usta i grlo
2. uprkos predostrožnosti, ovaj virus je skoro 100% već bio u kontaktu sa svakim od nas (ali nismo svi bolesni)
3. taj kontakt dakle nije fatalan problem, jer se organizam prirodno brani, bitno je da se ne razmnoži i raširi po telu

Evo nekoliko konkretnih praktičnih saveta za prevenciju širenja, ublažavanje simptoma i razvoja sekundarnih infekcija:

1. Često pranje ruku
   trenutno jedini savet koji dobijamo u medijima
2. Izbegavanje kontakta ruku sa licem, ustima, nosom
3. Ispiranje grla dva puta dnevno slanom vodom
   (ukoliko ne podnosite so koristite Listerine ili slične preparate)
   H1N1 treba 2-3 dana nakon inicijalne infekcije u grlu/nosnim šupljinama da se razmnoži i pokaže karakteristične simptome. Jednostavno ispiranje sprečava širenje.
4. Čistite vaše nosnice najmanje jednom dnevno toplom slanom vodom
   jako duvanje nosa jednom dnevno i brisanje obe nosne šupljine sa vatom duboko natopljenom u toploj slanoj vodi je vrlo efikasno u snižavanju virusne populacije
   
5. Konzumirajte vitamin C
   (limun, sveža paprika, kiseli kupus, kivi, zeleno povrće…)
   ukoliko uzimate tablete vitamina C uverite se da one imaju i cink kako bi se pojačalo upijanje vitamina (apsorpcija)
6. Pijte što više tople tečnosti
   (čaj, kafa i ostalo)
   Oni spiraju razmnožene viruse iz grla u stomak, gde oni ne mogu preživeti, razmnožavati se ili načiniti bilo šta loše.

Ja nisam lekar, ali sve ove tačke i zdravorazumski deluju kao odgovarajuća preventiva. Do ovog sadržaja, doduše ne ovako sistematizovanog, došao sam preko cirkularnog e-maila koji je više puta prosleđivan u nizu nekoliko novosadskih lekara.

Update: javili su mi da postoji original ovih preporuka, ali na engleskom.

Bez uspeha.

U offline potrazi (stari dobri ljudski razgovor)… našao sam  kafe EXIT 1999 (skoro pa novosadskog imena) . Wireless je radio besprekorno, besplatno… osoblje vrlo uviđajno i nenametljivo. Muzika odlična iako možda nekom glasna, meni ne smeta. Tako da nisam izdržao da ih ne preporučim ukoliko vam on-line zatreba u ovom delu Srbijice.

Šteta što im je (inače lep) web sajt u Flash-u, pa se nije indeksirala informacija da imaju wireless…

Sledi slika sa “Veselog spusta”, koji se pre oko nedelju dana održao u Kraljevu. Ukratko organizuje se spuštanje Ibrom uzvodno od Kraljeva kod srednjovekovnog grada Magliča, pa onda nekih mislim 30ak kilometara do samog Kraljeva. Spust je na “svemu i svačemu” sklepanom… a ja sam sebi to dešavanje objasnio kao “Guča na vodi”…

Na slici jedan od “splavova” sa kabrolet(!) fićom… čiji motor radi te su točkovi krivi za to penušanje iza…

Pomenemo onaj genijalni hak gde se više JavaScript datoteka dovlači u browser jednim HTTP zahtevom. Pomenemo gzip i nekoliko compresora koji rade na principu uklanjanja white spacea, skraćivanju imena funkcija i varijabli… ali na kraju ostanemo bez nekog jasnog iskustva šta je najbolje… Možda zato što je deo ekipe već počeo da kompresuje vino.

I kako to biva, totalno ne namerno naletim danas na on-line alat koji u benchmarkingu daje rezultate za nekoliko kompresora i to sa ili bez gzip kompresije. Možete probati i sopstveni kôd pa videti šta je bolje na vašem konkretnom primeru, i to sa varijantama uključenih opcija kompresovanja. Divan on-line alat. Vama najbolji rezultat kompresije možete preuzeti – za poneti.

Eto zašto volim ovakve seminare.

Sloba se potrudio da se sve gurne koji korak napred, te je registrovao odgovarajući domen (www.opencoffeenovisad.org) i tamo preselio (one od ranije) osnovne informacije. I ne samo to, rešio je da artikuliše primedbe na mesto, termin i periodiku okupljanja… ta artikulacija će se izvesti preko ovog on-line upitnika.

Za kraj, podsetnik da su ova okupljanja neformalna, nije potrebna pozivnica, nema agende i sponzora. Za nešto formalnije artikulisanje zajednice e-preduzetnika i e-profesionalaca nadam se da će poslužiti Udruženje E-start, koje smo nedavno osnovali. To Udruženje nije direktno vezano za OpenCoffee, ali eto nama teme kad se vidimo na OCNS… (postoji neka “erotika” u ovim skraćenicama, zar ne )

Dakle bez sponzora, budžeta, predavanja, agende i sličnih zarobljavajućih pojava – mada poštujem i učestvujem i na takvima.

Od 5-7. oktobra u holu Master centra održan je Prvi Sajam zdravlja vegetarijanske hrane i organske poljoprivrede u Srbiji pod nazivom “Planeta Vegetariana”. U nedelju smo supruga i ja rešili da ga posetimo… kad ono…

Na ulazu su nas dočekale ljubazne, eko-look hostese i zamolile da kupimo ulaznicu. Pitamo pošto. Kažu 100 dinara po osobi. Pitamo da li je ostatak sajma u Master hali. Kažu: ne, i pokažu na dvadesetak štandova u skoro praznom holu. I meni i supruzi se upalio “idiot alert”. Zaključimo da je bolje da za taj novac kupimo nešto u nekoj prodavnici zdrave hrane, okrenemo se i odemo.

SLIKA DRUGA

Kako su naišli hladniji dani, ređe se odlučujemo da u kolicima prošetamo našu 11-tomesečnu ćerkicu. Kada već nemamo kud odvezemo se do “nečeg pokrivenog” (kako smo takve pojave već krstili)… u poslednje vreme do novootvorenog Merkatora u Novom Sadu. Ovog puta odlučili smo da se prošetamo kroz Hipermarket. Pokupimo u korpu tipično neplanirane artikle: neki sojin sir (da probamo), čokoladu i 4 čokoladne bananice – vrlo je bitno što sve ovo navodim. Odlazimo na kasu, a kasirka nam ljubazno kaže: Izvinite na ovoj kasi možete platiti samo 5 artikala! (pazite, mi imamo 6) i pokazuje da je kasa tako označena. Ideja je stvarno super, kada su gužve omogućiti ljudima koji kupuju dnevne potrepštine da ne moraju čekati da kroz kasu prođu oni sa punim kolicima. Međutim, u našem slučaju gužve nije bilo (zašto uopšte i radi ta kasa kad nema gužve). Stvarno mi nije jasno (kao preduzetniku pre svega), platiš reklamu, dovučeš robu, zaposliš ljude, dođe ti kupac, izabere robu hoće da plati i ti kažeš – neću. Pritom smo imali 3 različita artikla, 4 čokoladne bananice se valjda kucaju u “jednom prolazu”. Pošto je čokolada bila najskuplja, građanski protestno smo je vratili (mada smo se lomili da uopšte išta uzmemo)…

Pre nekih dvadesetak godina, sam kao tinejdžer napravio dve “prave” igrice. Trebalo je da ih objavi zagrebački “Suzy”, na audio kasetama naravno. Imam i potpisane ugovore sa njima, nešto se odugovlačilo, pa onda moja vojska i onda… nebitno…

Postoji i jedan entuzijastički web sajt koji je izlistao sve poznate EX YU autore i programe za onaj “čuveni talas” kućnih računara: Commodore 64, Amstrad, Amiga… pa čak i za domaću Galaksiju i ex domaći Orao… (Lola 8 i Tim 011… nema . Na tom sajtu izlistane su i te dve moje igrice. Jedna se zove Vuk (lepa arkadica), a druga Television (platformska, liči na lošijeg Manic Minera). Pisano u assembleru… da se zna.

Ja te igrice imam na nekim dvadesetak godina starim audio kasetama. Možete pretpostaviti moju želju da ih ponovo vidim ili čak “poteram” na mobilnom telefonu. Ovaj post i nastaje iz želje da mi se neko sa sličnim iskustvom iz “digitalne arheologije” javi i da neki savet kako da ovo odradim. Ili još lepše da te igrice već negde ima digitalno…

Ima li koja petlju (petlja, koji je to deo tela)? Pa da ostanu bez glavnih oglašivača… Ali zar vam ta informacija ne bi bila korisna kada birate banku?

Ono što me zaista nervira je ta PR demagogija kojom smo na sličan način bombardovani. Čeznem za novinama (mediju) koje bi bile advokat korisnika, “moja lična obaveštajna služba” – kako je svojevremeno bio slogan novosadskog Radija021. Zašto da plaćam da bi čitao tuđu reklamu? Kažem čitao, zato što se uglavnom čitanje plaća, gledanje i slušanje je za džabe.

Posebna priča su domaći IT časopisi. Ali nakon kritikovanja njihovog PI-AR-izma osćao bih se kao da kritikujem onih možda 5 ljudi koji se u Srbiji bave skijaškim skokovima i koji ne postižu međunarodne rezultate, ali su ipak prvi kod nas – jer nema drugih.

E sad… šta se to babi (dedi) snilo…

Zamišljam domaći IT časopis, koji košta 1000-2000-3000 dinara. Nema reklama, samo članci koje su novinari-saradnici pisali intenzivno barem dve-tri nedelje i za to bili nagrađeni cifrom koja je značajno veća od one koje zarađuju ako za to vreme rade svoj regularan posao. Ako u tom časopisu ima 10-20 takvih članaka iza kojih postoji takav rad i integritet te odsustvo PI-AR-izma… I da me barem jedan od njih “pogodi” u svakodnevnu poslovnu potrebu… meni se tih 1000-2000-3000 isplatilo.

Slažete li se? Je li ovo izvodljivo?

Negde sam čitao (platio sam)… kakva je struktura prihoda stranih fudbalskih timova (karikiraću):

• 50% ulaznice
• 20% trgovina (dresovi, džidža bidže…)
• 20% transferi
• 10% TV prava

A u našem regionu:

• 60% transferi
• 20% država
• 15% najam okolnih gradskih lokala
• 5% ulaznice

Slično je i sa časopisima… njima je prihod od oglašivača (karikiram) 90%, a od prodaje 10%…

Šta bi sa “poštovani čitaoče”?

Krenuću od bliskog komšiluka – kafe Hemingvej na Novom Naselju. Tu mi skoro svakodnevno kreće radni dan uz čitanje novina (evo priznajem: Blic i Novosti) uz obavezan kapućino. Kažu da će Italijani lako prepoznati turiste po tome što kapućino piju i popodne – jer to je prepodnevna kafa. Moj hedonizam često krši to pravilo. Kafe Hemingvej je u tom delu Novog Naselja svakako najbolji kafić, uređen je tematski, ne baš intenzivno tematski, ali tu su slike, “stolnjaci” sa Ernestovim citatima, kormila, zvono… Postoji, naravno neformalno pravilo, da ko pozvoni na to zvono, plaća turu celoj kafani. Hemingvej volim i zbog toga što mi je bio uvek taličan prilikom sklapanja poslova.

U “novom Bazaru”, nakon velikog zapadnjačkog renoviranja otvoren je kafe Grinet (koliko shvatam to je nekakva franšiza, jer u Beogradu postoji nekoliko istoimenih). Tu će te dobiti verovatno najbolju kafu u gradu, i to je ubedljivo najjači razlog zašto me i tu ima često. Preporučujem “moku”. U istoj zgradi, na krovu je i novi kafe Giardino. Iako je za moj ukus to još uvek previše “fensersko” mesto, odatle je verovatno najbolji pogled na centar grada. Ima zavodljive travnjake, tek na “drugu loptu” shvatićete da su veštački. Kako mu i ime kaže, cela atmosfera podseća na garden-party.
Slede kafići koji su svoju kulminaciju imaji krajem osamdesetih – Panter i Flying Duchman. Ovaj prvi ima jednu od najboljih ‘ladovina u gradu, mada je parking koji ga okružuje haotičan. Drugi pored toga što ima hot-spot, često mi je usput jer je na glavnom bulevaru (Oslobođenja). Pored toga jedan je od retkih gde u slučaju praznih baterija na laptopu mogu i u bašti da se “utaknem u struju”. “Dušman” (Duchman) kako smo ga iz zezanja zvali kao klinci… Takođe na glavnom bulevaru često je usput i Vremeplov. Kada sam vodio strance tamo pitali su šta znači ime – Vremeplov, shvatio sam da engleski prevod – “time mashine” nije ni izbliza tako romantičan. Osamdesetih godina novosađani su, pomalo narcisoidno, svojim gostima pokazivali egzotiku iz tih dana – butik mesa od divljači. Umesto tog “butika”, negde 2001. pojavio se Vremeplov, tematski kafe-slas’čarna koji nas ambijentom vodi u doba kulminacije građanskog društva manje-više oko jednog veka unazad. Ima odlične kolače i kafu i nešto je skuplji (ali i bolji). Ima dve herbarijum-bašte zimsku i letnju, u letnjoj je malena fontana-akvarijum sa zlatnim ribicama i tablom (nešto poput) “Ne hranite zlatne ribice, inače vam neće ispuniti želju”.

Nastavlja se…