Spadam među one koji su u Internet eru ušli koristeći Commodore Amiga 500. Tome je prethodila BBS era na eksternom modemu sa 2400 bauda. Interesantne ere, pune digitalnih pasija.

U to vreme (1994-1997) sam se bavio pripremom štampe, Corel 4, i muke sa pausom i kimoto folijama, muke sa floppy disketama, kasnije smo tek prešli na HD fioke i CD – “Krvav lebac”.

Dial-up Internet provajderi se pojavljuju negde 1996. Kupiš 5 sati pristupa – platiš za to barem 50% sadašnje mesečne cene ADSL-a. Skupo za ono vreme.

Internet na kašičicu. Spor, mnogo manje sadržaja nego danas, domaćih web sajtova tek na desetine.

Raditi pripremu štampe, a ne biti često u štampariji je nemoguće. U jednoj petrovaradinskoj štampariji, tako, upoznam početkom 1997. Trifuna Dimića, koji je tu štampao knjge. Dotaknemo se Interneta, i on kaže da je od tadašnjeg Fonda za otvoreno društvo u Novom Sadu dobio besplatan neograničen dial-up pristup. Fond je u to vreme, ispostavilo se, imao svoju dial-up opremu i poprečnu vezu do obližnje Glavne pošte u Novom Sadu. Kao iskusan “BBS-ovac”, ponudio sam da mu instaliram modem i prateći setup (nekad je to bilo komplikovano).

Trifun Dimić

Slana bara je deo Novog Sada gde je postoji jedan blok oko Liparske ulice uglavnom naseljen Romima – sociološki živopisan kraj. Trifun je tu živeo. Podesio sam mu modem. I onda, kako to u životu biva dobio ponudu koja mi je kasnije promenila i život i profesiju. Trifun mi je, u njegovom životnom stilu, ponudio, da ako mi treba i ja koristim te “pristupne šifre”.

Da, da… odbio sam (kad bi se zafrkavali).

Tako sam ja, vrlo rano ušao u fazu intenzivnog korišćenja Interneta. Sećam se da sam prvih dana preko noći morao da ostavim download u to vreme najboljeg Internet browsera: Netscape Navigatora 3 – Gold. Ko voli da računa ~18MB, po 14.400 bauda = nekoliko sati.

Zahvaljujući Trifunu i tom besplatnom dial-up resursu (i nešto moje pasije) počeo sam da učim HTML, JavaScript i sve ono što je praktično stub mog daljeg profesionalnog angažmana.

Trifun je umro dva dana nakon “kula bliznakinja”. Tada sam već bio angažovan u Italiji u Icon Medialab, radili smo na projektu čuvenog DeAgostinija.

Ovaj moj post je lični omaž Trifunu Dimiću. U nedostatku bržeg poređenja – zovu ga Romskim Vukom Karadžićem. Poput Vuka, preveo je Bibliju na romski jezik, kao i brojna dela svetske književnosti osnovao Maticu romsku. Bio je romski prosvetitelj.

Govorio je: “Najbitnije je izaći iz začaranog kruga bede siromaštva – siromašan sam jer neobrazovan/neobrazovan sam jer sam siromašan”

Meni je, čudnom igrom sudbine, kroz ovu priču bio – “Internet prosvetitelj”.

Često ga se setim, a ova moja priča mi je pomogla par puta, kada je u raznim razgovorima iskrsla divlja netolerancija i predrasude o Romima.

Ovo je jedan od onih dana kada te neka (online) diskusija motiviše da napišeš post.

Kriv je Miloje Sekulić koji je stekao veštinu da postavi ovakva (predlavinska) pitanja:

Kako usmeriti život i karijeru da se rizik smanji na što manju meru?

Moja strategija je:

• Komuniciraj
  (sa svima, naročito sa onima koji inspirišu; hint: to nisu samo bogati, spretni, hrabri i mudri)
• Uči
  (ovo nije isto sa: knjigu u šake; Pravu ružnoću (čak i lepi) ljudi dobiju kada im umre radoznalosti. Možeš učiti i na: Twitteru, TV emisijama Jove Memedovića ili Bore Otića, od klinaca, izraza  pasije…)
• Uvek imaj backup
  (bez obzira što backup treba samo kada nemaš backup)

…to su uzroci koji meni prečesto stvaraju niskorizične posledice po život i karijeru.

Ovih dana “kopao” sam po Internetu u potrazi za novijim pristupima u oblasti – “Content strategy“.

Ukoliko se upuštate u ove vode, možda vam ova lista linkova pomogne.

Iz sebičnih razloga, objavljujem je i zbog toga da i ja sve ovo imam na “gomili”

Show Me the Content Strategy! « Brain Traffic Blog

http://blog.braintraffic.com/2012/04/show-me-the-content-strategy/

Brain Traffic Lands the Quad! « Brain Traffic Blog

http://blog.braintraffic.com/2011/03/brain_traffic_lands_quad/

With Content Strategy, There’s No One Right Way « Brain Traffic Blog

http://blog.braintraffic.com/2011/12/with-content-strategy-theres-no-one-right-way/

Action not supported

https://social.ogilvy.com/hungering-for-a-content-strategy-why-content-is-the-ultimate-strategy/

Content Strategy Resources

http://www.lofwebdesign.com/content-strategy-resources.html

A List Apart: Articles: A Checklist for Content Work

http://www.alistapart.com/articles/a-checklist-for-content-work/

LukeW | An Event Apart: Adaptive Web Content

http://www.lukew.com/ff/entry.asp?1493

Content Strategy: The Philosophy of Data – Boxes and Arrows: The design behind the design

http://www.boxesandarrows.com/view/content-strategy-the

Creating Valuable Content: An Essential Checklist | Content Marketing Institute

http://www.contentmarketinginstitute.com/2011/04/valuable-content-checklist/

Content Strategists: What Do They Do?

http://contentini.com/content-strategists-what-do-they-do/

A List Apart: Articles: The Content Strategist as Digital Curator

http://www.alistapart.com/articles/content-strategist-as-digital-curator/

Po ko zna koji put, danas su me pitali (ovog puta na LinkedIN-u):

“… da li imate preporuke za kvalitetne PHP programere?”

… u nastavku:

“… imamo X otvorenih pozicija …”

Ko je barem 10 godina u branši, tačno zna o čemu pričam. Sve je to razumljivo, ali tamo gde je tražnja velika neće proći forma oglasa kao za one poslove gde je tražnja manja.

Evo šta sam odgovorio, a ovaj post pišem da bi ubuduće na ovakve upite samo dao link na njega:

Ja bih da se malo mešam u vaš (HR) posao.

Situaciju na tržištu PHP programera karakteriše orgomna tražnja. Da bi ste zainteresovali pre svega kvalitetne i iskusne, morate u oglasu izaći sa uslovima: šta developer konkretno dobija (start, bonusi, oprema, regulisan prekovremeni…).

To su većinom veoma inteligentni ljudi i najčešće buduće mesto biraju na osnovu tri kriterijuma:

1. Nivo posla koji će raditi (kakav je šef, prekovremeni rad, tehnološki izazov, kakva je atmosfera: goniči, podsticanje kreativnog rada, vojna…)
2. Perspektiva (koliko je firma stabilna i koliko će angažman trajati)
3. Nivo zarade (očigledan razlog, često čak ne toliko važan ukoliko su uslovi 1. i 2. odlični)

Nadam se da sam vam pomogao, i ne očekujte da vam bez tih uslova nekog preporučim (jer će me taj neko baš sve ovo pitati).

Šta vi (pogotovo) iskusniji programeri mislite o ovome?

Moderno je pričati o Srbiji samo loše.

Ako spomeneš išta pozitivno – ti si političar, i to na vlasti, neko ko radi za njih – izdajnik pesimitičkog jednoumlja. Kada neko kaže ove dve imenice zajedno: “zemlja Srbija”, pazite, nijedan glagol, pridev ili prilog… samo imenice: svi prepoznaju samo loš kontekst.

Poražavajuće je kako razni domaći pesimistički mitovi utiču na život potencijalno uspešnih i vrednih ljudi.

Ima ljudi koji zaista teško sastavljaju “kraj sa krajem”, ali izvinite… ovde ima prilično ljudi koji lepo žive. Kriterijum je:  imaju nekretninu, imaju auto do 6-7 godina starosti, jedu nekoliko puta mesečno u restoranu, letovanje obavezno, zimovanje ponekad, potroše barem oko 500€ godišnje na garderobu i/ili mobilni i/ili rekreaciju i/ili koncerte.

Nema narod para

Mit da narod nema para je moj “omiljeni”.

Gledam oko sebe:

Situacija prva: stojiš na semaforu, kada je gužva i nisi prvi u redu, imaš tačno 8 vozila na metar od tebe. Pokušaj da sabereš koliko ta vozila vrede: 5000 + 2000 + 15000 + 7000… mogu da se kladim da će u barem dve trećine slučajeva zbir biti preko 50000€, a jednom u deset puta i preko 100000€.

Situacija druga: odeš u Merkator (Novi Sad) i pratiš sa 3. Sprata saobraćajnu gužvu na Bulevaru Oslobođenja i na Bulevaru Cara Lazara – gorivo ~140 dinara – jeftino! Kad si već tu slušaš piskave tonove na kasama u supermarketu – pršti.

Treća: Omraženi imperijalistički džank-fud – McDonalds, pun. Redovi!

Uradi Sam – red na kasi, Bricolage – red na kasi, Jysk – red na kasi.

Barem hiljadu dece u Novom Sadu ide u privatne vrtiće koji koštaju barem 150€ mesečno.

Onda 10-20000 ljudi kupi karte od ~30€ za Leni Kravica.

Na Horgošu čekam 2 sata, a u Segedinu po šoping molovima 1/3 kupaca priča srpski – nosi pune kese.

U ovoj zemlji neko nekog fiskalno debelo laže, kao ovaj lik koga tumači pokojni Milan Srdoč u čuvenoj Šotrinoj seriji “Majstorska radionica”. RTS – “vaše pravo da znate sve – NAPAMET”, će je sigurno uskoro reprizirati:

Pre skoro dve godine, prijatelj, vlasnik jedne veće domaće IT firme, mi je pričao o svojim “susretima sa sistemom”. Da skratim, pokrenuo je neke procedure pred državom i to je išlo jako sporo. Kada tako “stoji” većini padne napamet ideja da potraži “neku vezu”. Onda je shvatio da ni to nije pokrenulo stvari. Treba mi ipak neko iz neke stranke, misao iz druge faze očaja. Mora da je to zbog toga što nije “podmazano” – to je bila treća faza očaja.

Na kraju, višednevnom analizom je shvatio da nije ništa od toga!

???

Naprosto, činovništvo je bilo glupo. Kako glupo?

Ne u ličnom IQ smislu, nego glupo u pravcu delovanja, glupo kao deo sistema. Nije znalo procedure, niti su one transparentne i jasne. Anamneza je takva, pa i razmišljanja jednog običnog srpskog činovnika… ako pitam ispašću glup i malo po malo ispašću iz kadrovske kombinatorike državno-dadiljastog zaposlenja. Bolje da ćutim. Naučiću usput, kada prethodno nekog potupno nevinog iscimam – privatnika najbolje, neće ti niko osim njega zameriti. Ko još veruje da od njegovog uspešnog poslovanja meni stiže plata, pa bože… mene plaća država a ne on.

Od tada pratim kako se ta paradigma razmnožava, i kako je prijatelj, onako empirijski obogaćen, bio u pravu.

SAVET: posetite linkove koji slede.

Bilo da je u pitanju RATEL, ili ove kolege, nesrećnici iz Kragujevca (su možda najjača ilustracija) ili pitanje privatnosti u BusPlus sistemu ili najnovije pretnje internet provajderima… ili nedavno masovno neuredno dostavljena poreska rešenja u Vojvodini. To su sve samo delići ledenog brega. Nisam siguran da “staje u glavu” šta je sve “ispod vode”, i što ni ne dolazi u medije.

Na kraju, ipak ne treba kriviti te činovnike, mada svi to odmah žele – jer je najlakše. Kažu da kad nešto ne funkcioniše, ne treba kriviti ljude nego procese. Premalo je onih koji ove procese  uspostavljaju, takve ironično zovem “greška u sistemu”. Zbog toga mi ne zamerite što ću uvek dati podršku takvim menadžerima – bilo u firmama, bilo u institucijama, bilo među političarima.

Nezasluženo mnogo prašine se diglo oko slučaja web sajta za 25000€ (~21000€ bez PDV). Sa druge strane, jučerašnji Insajder bi mogao da ima naslov “jurimo miševe, proleću nam slonovi”.

Sve što mislim da je važno reći o samom slučaju rekao sam u postu, kao i u komentarima. Nakon što se o slučaju oglasila i Verica Barać (koju veoma cenim još od pre 2000-ite), i pritom rekla da je to “korupcija čista kao suza”. Šta na to, makar i argumentima može reći tamo neki sitni preduzetnik poput mene. Čudim se samo kako neko ko nije do kraja upućen u (bilo koji) problem, može za bilo šta o tom problemu reći da je čisto kao suza.

Kako god da se ovo završi, to je LINČ. Linč koji je najvećim delom izveden mediokritetskim mozgovima koji vrte par desetina paradigmi poimanja pojava u društvu.

POSLEDICE

Ono čime bih hteo da se bavim u ovom postu su posledice ovog slučaja: Najpre, “ubijen” je bilo koji model da privatna firma korektno (i populistički prihvatljivo) isporuči državnom organu iole inventivniju web tehnologiju (>HTML). To je u stvorenoj atmosferi – nemoguće, te će se državni organi morati osloniti na informatički nadarene srednjoškolce.

Ima u online zajednici i onih koji misle da će nakon ove “prašine” (ja bih rekao linča) biti manje malverzacija u toj malverzacionoj niši. Ovo je možda tačno, ali nam to kao društvu neće nikakav kvalitet doneti, naprotiv.

Zašto!?

Nakon linča je drastično smanjena ponuda kvalitetnih usluga firmi koji se ovim bave. One već rade za inostranstvo i najmanje im treba muljanje po medijskom blatu i paradigmatskim mozgovima. Kada se desi smanjena ponuda, cena raste, i to opet nema ko da plati nego mi. Ukratko, porašće cena i/ili smanjiće se kvalitet, ili će sve morati da radi uzdanica domaće privrede, patriotski poreski obveznik u vidu informatički nadarenog srednjoškolca.

Stvarno mi je teško da “svarim” atmosferu oko “vesti” (pazi vesti), da tamo neki sajt košta 25.000 €. Evo zašto:

1. Stavovi koji slede su lični, pomalo esnafski, branim samo zdrav razum, i to generalno i van okvira ovog (sad već) slučaja. Drugim rečima, ne želim da branim ni tu firmu ni Ministarstvo… samo istinu.
2. Nigde nije saopšten obim radova (izvinite ali recite mi bilo koju cifru i ja ću uvek da pobrojim obim posla koji toliko vredi)
3. 25.000€ je bruto cena, a ne “isplata na crno”, za sve koji radije upotrebljavaju izraz “privatnik” a ne preduzetnik, moram naglasiti da po raznim osnovama (doprinosi, porezi, takse…) najmanje 40-50% se indirektno vrati državi. Ko ne veruje neka otvori firmu.
4. Ne treba zaboraviti ni cenu opreme na kojoj se ovo radi, kao ni trošak softverskih licenci. Bilo bi dobro da se javi neki advokat da kaže kolika je tarifa za ugovor ovog obima. Pametno je obezbediti se da kada radiš sa nekim ko sutra može biti smenjen, naplatiš svoj rad. Sasvim je izvesno da u firmu, nakon ovog posla može da “bane” budžetska inspekcija… ko će da plati taj rizik, oko neplaćenog posla oko njih.
5. Pozivam da se razmisli o tome da skupo i neisplativo nije isto. Bilo šta može biti skupo ali je bitno da je isplativo i da ima povraćaj uloženog.
6. Važno je reći da zakoni ponude i tražnje i praktično globalno tržište reguliše cenu ovih usluga. Veoma je teško ulagati u zaposlenog i zadržati ga u firmi ako on ima druge ponude na globalnom tržištu. Plata koja se mora ponuditi ovdašnjim programerima mora biti bliska onim prihodima koje on može ostvariti radeći odavde za neku firmu u USA ili Evropi. Ako nije… ode on. Nije retko da solidni, ne i najbolji programeri firmu koštaju (sa doprinosima i ostalim troškovima) i nekoliko hiljada evra mesečno.
7. Na kraju krajeva, ko nije zadovoljan svojim zanimanjem, neka poradi na sebi sam, bez pomoći države kao i brojna zajednica programera, dizajnera i ostalih IT stručnjaka. To je mnogo bolje nego ova lamentirajuća populitsička metafizika.

Negde u junu 2009, sam pokrenuo instant message robota koji radi preko GTalka. Najpre je služio za dobijanje kursa evra, a zatim i za dobijanje podataka o domaćim firmama za dati PIB ili matični broj.

Vidim da te servise i posle godinu dana koristi nekoliko stotina korisnika (i ja). Danas sam dodao funkciju za izračunavanje kontrolnog broja po modelu 97 koji se često koristi u platnom prometu. To je sad 3. update servisa!

Kako da krenete?

Dodajte u GTalk novi kontakt (ako već niste): majlab@bot.im

te ukucajte help (ili man ili pomoć ili /h…)

uputstva će se prikazati, i među njima poslednje za mod97 komandu.

Odavno se kanim da napišem ovaj skript.

Prilično je dosadna i mehanička radnja kreiranje hosta na Windows sistemu i potom virtuelnog hosta u Apache konfiguraciji. Sledi kreiranje DocRoot foldera, restart Apache… provera. Barem pola vremena ode na browse kroz foldere, možda kraće, ako ste se naurožali prečicama.

Radnja se dešava dovoljno retko, da do sada nisam napravio ništa slično, ali svaki put kada kreiram host, poželim ovakav alat.

Ja u poslednje vreme koristim WAMP distrubuciju PHP okruženja na Windowsima, i ovaj skript je pravljen za nju, mada se lako može primeniti čak i na manualne instalacije.

Instalira se tako što se ovaj zip raspakuje u www folder (dve datoteke):

1. ch.bat
2. create_host.php

Prva je batch, koji poziva taj drugi php. U batch datoteci treba proveriti da li je putanja do php.exe odgovarajuća. U PHP datoteci treba podesiti takođe putanje. Sve je to slično tome kako Zend framework koristi batch (zf.bat).

Host se kreira odlaskom u komandnu liniju, i iz foldera gde je batch datoteka, kuca se (na primer):

ch imehosta

Ovo pokreće:

• dodavanje hosta u sistemski hosts (proverava se da li takav već postoji)
• dodavanje hosta u Apache conf (proverava se da li takav već postoji)
• restart Apache
• kreiranje DocRoot foldera u www
• otvaranje hosta u browseru